Najgore je ono kad vise nemas snage,nemas snage ni zasta.Pa cak ni da dises. Zeleo bi samo da se sklupcas u neko cose i gledas u jednobojni zid. Bez suza,bez krika,bez ikakvog znaka da jos dises,da si jos ziv. Samo ta prokleta tisina. Tako hladna,jeziva,iritirajuca. Nije ti vise ni stalo. Svaka rec je kao na nekom izumrlom jeziku,samo cujes nesto,neki zvuk. Kao da je neko iskljucio zvuk. Muka ti je od svega,od ovih ljudi,ove sobe,ovog kraja. Pobegao bi daleko,daleko,daleko...Gde te niko ne zna,gde te niko nece uporedjivati,niko te nece kriviti. Gde ce te neko voleti onako istinski,gde ce ti se sreca osmehnuti i bar jednom u zivotu bio srecan,al onako stvarno. Ali jebiga to je nemoguce,jebena realnost. I sta onda ostaje? Samo proklet bol. Bol koji te razara,kida svaki deo tebe na komadice.Onako nevidljivo,necujno,ali previse bolno.Ali samo za tebe. Razara dusu,razara vec napuklo srce.Gubi se snaga,polako sklapas oci. Boreci se da ne zaplaces i u tom,tom tako mirnom monotonom trenutku potekne jedna suza. Polako klizeci ti niz obraz. Pogledas u plafon,pokusavajuci da se suzdrzis. Ali ne uspevas,nisi toliko jak. Pocinjes da jecas i tad svatis. Svatis da si uvek bio i bices dovoljan sam sebi. Da niko te nece voleti takvog kakav jesi,jer ipak posle nekog vremena ce te kritikovati. I nisam se promenila samo sam prestala da budem ono sto ste vi svi hteli. Niko nije savsren,pa cak ni ja.